jedan dan života…

Dnevna soba miriše na sveže borove grane, koje vise okićene šljaštećim ukrasima, raznobojnim bombonicama, pralinama, šećernim i cimet štapićima, voćem, lizalicama, srebrnim mesecima, zvezdama i veštačkim snežnim pahuljama.

Kroz zamagljeni prozor hodnika vidi se zavejani kubik drva u drugoj avliji, a na njemu šepurasti crveni petao koji izdašno kukuriče prseći grudi, mlatara krilima i koluta živahnim očima. Kokoška koju je jutros prkosno i domaćinski gazio sada se odsečene glave brčka u ključaloj vodi. Gleda kako je gazdaricine crvene ruke, što štrče ispod nehajno zasukanih rukava, vešto čerupaju. Nozdrve ukućana, komšija i čitavog sela već su nanjušile miomirise blagdašnje supe, opojnog tamjana, bosiljka, bibera i raznoraznih začina. Uvijene u listove kiselog kupusa, na starom šporetu male kuhinje krčkaju se sarme. Dim se poput lopova šunja iz dimnjaka, milujući pri odlasku sočne kobasice kojima se svake večeri klanjamo kao pripitomljenim polubožanstvima. Jedemo za tri generacije unazad, za sve one koji su crnčili, gladovali i prerano se povukli u priče.

Hladni severac je poput promrzlog pomoriškog vuka razjurio magične senke praskozorja, a u daljini se, iza komšijskih bašta i svetova, bele zavejani plastovi sena i tuluzine, kao indijanski šatori od bizonskog krzna. „Mi smo pleme Velikog belog bizona”, pomislih gledajući plastične Indijance koje ispod božićne jelke na plastičnim konjima jurišaju na plastične kauboje. Stripovi su me naučili da navijam za Indijance i da maštam o neprikosnovenim daljinama. Zahvaljućuji njima, čak sam i u ovoj našoj pitomoj, sagledivoj i predvidljivoj ravnici pronašao zaboravljena svetilišta, začarane šume i uklete ritove.

Iz zvučnika ogromnog čehoslovačkog radija dopiru dobro poznati glasovi Radio Beograda. Voditelj najavljuje pesmu „Bilo jednom u SFRJ” grupe Nervozni poštar. Ćutim, slušam i razmišljam o rečima: „ej moja djeco, budalasta djeco, nikada vam neće biti kao sad.” Hoću li se ikad setiti ovog zimskog dana, ove neshvatljive strepnje pred prazničnu noć, koju ću, kao i sve do sada, dočekati uz bezbrižni porodični žamor i novogodišnji program Televizije Beograd? Svaki nečujni akord ovog dana, koji prolazi sporo, poput teretnog broda, nagoveštava gromoglasan smeh uz skečeve Jove Radovanovića, veselo pucketanje prstima uz nove satirične hitove Rokera s Moravu, ispijanje vina uz kafanske pesme Aleksandra Ilića, blentavo zurenje muškaraca i zavidni pogledi žena u butine Vesne Zmijanac i glamurozni, kičersko-erotski nastup sladostrasne Lepe Brene, koju su svi naši roditelji, skoro bez izuzetka, omađijani gledali kako se na temišvarskom stadionu „1 Maj” dizalicom spušta na scenu. Kakva nenadjebiva hiperbola proletkultističkog balkanizma! A tek akcioni američni film, a tek kaubojac sa Klintom Istvudom, a tek Supermen! Ko će to sve da izdrži uz mezel, torte, kolače i penušavi šampanjac?

Naše selo je udaljeno samo 10 kilometara od pograničnog pojasa koji obuhvata pojam „mali pasoš”, tako da ne možemo putovati u tu čarobnu susednu državu, koja nas preko crno-belih televizora svakog  dana opija i održava u životu. Da nam neko kaže da će se ovo Titovo zaveštanje za koju godinu raspasti u krvi, proglasili bi ga ludakom ili budalom.

Žene vade pribor, postavljaju sto, seku hleb i vade razna peciva iz rerne, prababa celiva ikonu Svetog Nikole i pažljivo bira obredno zrnevlje i suvu slamu za nastupajući pravoslavni Božić, ja slušam radio i listam stari Politikin zabavnik, dok ćaća vadi bardak od pet litara crnog vina iz podruma i s ponosom gleda fotografiju Mitra Mrkele u staklenoj vitrini, koju mu je neko poklonio s posvetom pozadi, pošto mu je nadimak „Mrkela” i, za razliku od mene, navija za Zvezdu. Dolaze sveti praznici, ali jedini bogovi kojima se trenutno klanjam su Predrag Spasić, Safet Sušić i Dragan Stojković, koji su pre mesec i nešto dana zabili Francuzima u kvalifikacijama za SP u Italiji.

Dnevna soba miriše na sveže borove grane, koje vise okićene šljaštećim ukrasima, raznobojnim bombonicama, pralinama, šećernim i cimet štapićima. Dim se poput lopova šunja iz dimnjaka, a za njim i poslednji Božić Bata, koji više liči na čika Iliju odžačara. Indijanska sela su u daljini počela da se tope. Mitar Mrkela nije pozvan u reprezentaciju. Jugoslavija je najveća košarkaška sila, koja će uskoro prokockati poslednji napad na sve ili ništa. Crveni petao je ućutao iza kubika drva. Para se diže iznad lonca sa supom. Stižu pečenje, kobasice, sarme i kolači. Odlazim da operem ruke. S one strane ogledala posmatraju me poznata lica glumaca i fudbalera sa samolepljivih sličica. Još uvek verujem da ću jednog dana postići gol u finalu Svetskog prvenstva. Voda grgolji u vodokotliću, drvena pajalica čami u ćošku, protočni bojler brunda kao debeli mačor, a belina keramičkih pločica me opija poput Aljaske Džeka Londona. Pripiti komšija ulazi bez kucanja u hodnik pevušeći pesmu „Jedan dan života”. Zamišljam jugoslovensku zastavu kako vijori na jarbolu nad Đerdapom i Lepu Brenu kako brije noge u nekom luksuznom kupatilu. Čujem ćaćin glas: „Šta radiš, bre, tamo, sereš pajvan?”

Advertisements
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

One Response to jedan dan života…

  1. Batranu' says:

    Nie panemaiu.La multi ani!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s